Evropsko Field Prvenstvo 2023, San Sicario Alto

Na Evropskom Field Prvenstvu 2023 u San Sicario Alto u Italiji Srbiju je predstavljao Dejan Stojanović iz SK Niš. Zauzeo je 19. mesto u ukupnom plasmanu, dalje možete pročitati njegove utiske u zapažanja.

Izveštaj o učešću na Field Evropskom Prvenstvu 2023, San Sicario Alto (Italija)

Po povratku sa Field EP u Italiji dostavaljam Upravi i članovima SSS izveštaj o svom učešću, kao i svoja zapažanja,
prikupljene informacije i stečena iskustva.

Rezultat: zauzeo sam 19. mesto u konačnom plasmanu. Nakon prvog dana kvalifikacija sam bio 16. sa sasvim solidnih 298 bodova. Drugog dana sam bio znatno lošiji pa sam pao na 18. mesto, a nakon poraza u prvom kolu eliminacija od poljskog reprezentativca zauzeo sam konačno 19. mesto. Na kraju je nedostajalo i sreće, jer sam taj meč izgubio u shoot-off, nakon nerešenih 68-68. Pominjem sreću jer je bilo takmičara koji su i drugo kolo prošli sa manje od 65 poena, ali u sportu sreća nije ono u šta se treba uzdati, tako da je moj rezultat adekvatan onome što sam pokazao. Rezultat je ispod mojih očekivanja. Smatram da mi je dostižan plasman oko 10. mesta, uz mnogo ozbiljnije pripreme. Za pomisao o borbi za medalju potrebno je nekoliko godina apsolutne posvećenosti Field streličarstvu.

Što se tiče konkurencije - imao sam zadovoljstvo da upoznam neke od najboljih evropskih streličara, a i da razmenimo
iskustva. Činjenica je da je u muškoj Barebow konkurenciji desetak imena koja se iz godine u godinu samo rotiraju na
podijumima svih međunarodnih Field takmičenja. Interesantno je da je bar polovina njih u „poznim“ sportskim godinama tj. da imaju blizu ili čak preko 60 godina starosti (samo kod barebow!), ali im rezultati ne opadaju protekom godina, naprotiv. Međutim, svi najbolji imaju nešto što ih povezuje: mnogo treniraju i intenzivno se pripremaju na FIELD terenima. Primetio sam sličnu situaciju i u Compound i Recurve konkurenciji: oni koji se pripremaju na TARGET terenima imaju puno slabije rezultate, čak i svetski velikani u target streličarstvu. Rezultati nakon kvalifikacija to potvrđuju: Schloesser Mike - 7, Bosansky Jozef - 27, Gibson Ella - 8, Prieels Sarah - 16. Kod Hrvata - slična situacija: Buden Domagoj - 10, Vavro Mario - 15, Remar Alen - 15, Černi Lovro 19, Drobnjak Lara - 14. Među najboljima nakon kvalifikacija je puno potpuno nepoznatih imena onima koji prate samo target. Naravno, ima streličara koji su jako dobri i u target, i na field - ali to zahteva ozbiljne pripreme za obe vrste takmičenja.

Zaključak koji se sam nameće: Field, za koji mnogi tvrde da je najteža streličarska disciplina, mora se ozbiljno pripremati,
u adekvatnim uslovima i uz podršku field trenera. Iz razgovora sa drugim takmičarima saznao sam da je i u njihovim
zemljama mnogo manje interesovanja za Field nego za target, ali da se određeni broj takmičara specijalizovao za ovu vrstu takmičenja, i da im njihovi Savezi pomažu zavisno od mogućnosti. Bilo bi dobro da i naš Savez preduzme neku inicijativu, i pripremi bar po jednu mušku i žensku seniorsku ekipu. Ako u individualoj konkurenciji imamo male šanse za osvajanje medalja - konkurencija kod ekipa nije tako jaka. Npr, na ovom prvenstvu se takmičilo 8 muških ekipa, od kojih su tri zaista veoma jake (Italija, Švedska, Nemačka), dok su ostali „u našem dometu“.

Što se tiče same organizacije takmičenja - sve je bilo na vrhunskom nivou. Da bi takmičenje ovog formata uspelo potrebna je čitava vojska krajnje posvećenih profesionalaca, ne samo direktno uključenih u takmičenje, nego i u svim pratećim oblastima. O ovome treba razmišljati na vreme, imajući u vidu našu organizaciju svetskog 3D šampionata, kojise približava.

Sa zadovoljstvom sam konstatovao da se i na našim turnirima poštuju WA pravila do visokog nivoa, obzirom da nisam
imao nikakvih problema sa pravilima, niti su kolege i sudije imale potrebu da me u bilo čemu ispravljaju ili informišu.

Zahtevnost staze - iznad svakog očekivanja! Obzirom da sam do sada učestvovao samo na nekoliko domaćih i jednom
švajcarskom Field turniru, bio sam prilično iznenađen sveobuhvatnom kompleksnošću.

- Nulti dan - zvanični trening i Team Managers meeting: oko 40 meta postavljenih za trening, na svakih 5 metara (od 5 do 70 metara rastojanja). Ni to nije bilo dovoljno za preko 200 učesnika EP, pa je bilo dosta gužve i čekanja.

- Prvi dan kvalifikacija: 24 mete u nizu na nepoznatim distancama. Skoro 6 sati penjanja i spuštanja po skijaškim terenima. Svaka meta je bila novi izazov: nestabilan i neravan teren za stajanje, ogromni usponi / padovi (i preko 40 stepeni!), uzvišenja i udubljenja koja otežavaju određivanje rastojanja do mete. Mete raspoređene tako da je svaka naredna bitno različita od prethodne.

- Drugi dan kvalifikacija: 24 mete na poznatim distancama. To što su distance poznate većini nije pomoglo, naprotiv - oni
koji su imali nedovoljne pripreme na Field terenima su imali bitno slabije rezultate drugog dana, jer su mete bile podjednako zahtevne, ali i malo udaljenije. Meni su najveći problem bile mete na većim daljinama, koje se nalaze na
uzvišenjima. Pošto nisam imao priliku da ikada treniram u tim uslovima, na svakoj od tih meta sam izgubio preko 5 poena, već to je bilo dovoljno za pad od nekoliko pozicija na tabeli.

- Dan eliminacija: prvih 22 u kvalifikacijama formiraju grupe, kod kojih se u međusobnim duelima (počevši od najslabije
plasiranih) eliminišu poraženi, a pobednici odlaze na duel bolje plasiranom iz njihove grupe. Ponovo teške staze, po 6
meta na raznim distancama, nagibima i podlogama.

Napomenuo bih da su staze bile postavljene na terenima na kojima su održana skijaška takmičenja tokom zimskih
olimpijskih igara 2006. Nadmorska visina od 1700 metara, temperature između 10 i 17 stepeni, kao i neprestano smenjivanje sunca, magle i kiše. Rekao bih da je to uticalo na rezultate, ali se niko od takmičara nije žalio na izbor lokacije, naprotiv - bili su zadovoljni što imaju zahtevnu stazu i još zahtevnije vremenske uslove. Ova informacija može biti korisna pri odlučivanju o terenima na kojima će se održati svetsko 3D prvenstvo iduće godine.

Smeštaj i ishrana su bili sasvim zadovoljavajući. Iako su organizatori odredili cene koje su znatno niže nego na drugim
evropskim i svetskim šampionatima, to je i dalje preskupo za naš standard. Većini drugih reprezentacija troškovi učešća
nisu problem, a isto tako ni onim takmičarima koji su sufinansirali svoje učešće u određenom procentu. Slučajno ili ne,
upravo zemlje sa visokim standardom imaju veliki broj predstavnika (sistematski pripremljenih), pa se sa svakog takmičenja reprezentacija vrati sa nekoliko medalja. To im obezbeđuje više sredstava od države (i sponzora), koja oni troše na pripreme takmičara i učestvovanje na velikim takmičenjima, i taj se krug ponavlja i raste iz godine u godinu. Da bi i mi ušli u to „odabrano“ društvo moramo sami pokrenuti ciklus, isključivo uz puno rada i ekonomično trošenje skromnih sredstava kojima raspolažemo. Jedino tako možemo doći do prvog značajnog međunarodnog rezultata, koji će nas „ubaciti“ u spiralno napredovanje. Možemo analizirati iskustva Slovenaca i Hrvata, oni su već stigli u „visoko društvo“.

Troškovi putovanja su previsoki ali je putovanje autom ipak na kraju isplativije od aviona, naročito ukoliko je takmičenje u dometu jednog dana vožnje. Naime, troškovi avio prevoza se ne završavaju kupovinom karte - tu je i doplata za prtljag, pa onda transferi od aerodroma do mesta gde se održava takmičenje i nazad ... nakon kompletnog obračuna ispostavilo se da bi me transport avionom ili kolima koštao otprilike podjednako, iako sam putovao sam, i to na 1500 km udaljenu destinaciju. Da nas je bilo 3-4, kao što je i bilo prvobitno planirano, troškovi puta autom bi bili skoro zanemarljivi. Druga prednost putovanja autom je u tome što se smeštaj može rezervisati na minimalan broj dana, pa onda na licu mesta doplatiti još dva dana u slučaju plasmana u polufinale. Kod putovanja avionom to nije moguće, a lako je izračunati da par dana nepotrebnog boravka košta više od troškova prevoza.

Moram da izrazim žaljenje što sam bio jedini predstavnik Srbije na Evropskom Prvenstvu. Prvobitni plan da tamo pošaljemo jednu kompletnu mušku seniorsku ekipu (compound, recurve i barebow) je bilo optimalno rešenje. Verovatno ne bi doneli medalju, ali bi joj bili bliži za jedan korak. Pošto taj prvi korak nismo napravili ove godine - pravićemo ga iduće. Ili neke druge ... što ga kasnije napravimo - kasnije ćemo stići do medalje.

Sa druge strane - veoma sam zadovoljan što sam učestvovao na EP. Rezultat je mogao biti bolji, ali je iskustvo neprocenjivo (ono će doneti bolji rezultat idući put) - rado ću ga podeliti sa svima koji su zainteresovani. Neprocenjivo je i to što se zavijorila srpska zastava na nekadašnjem olimpijskom selu. I što sam tamo upoznao konkurente, trenere, sudije, zvaničnike drugih država. I što su oni upoznali mene. Zato se iskreno zahvaljujem Upravnom odboru, Odboru za 3D i Field i ostalim članovima SSS koji su učestvovali u organizaciji ili na drugi način pomogli. Verujem da ćemo narednih godina na velika međunarodna takmičenja ići sa što većom i jačom reprezentacijom, i da ćemo se otuda uskoro vratiti sa prvom medaljom.

Dejan Stojanović
SK Niš
22.09.2023.